Intervju sa ansamblom LP Duo

Nakon sjajnog koncerta koji su održali u decembru 2017. godine, u okviru Koncertne sezone „Convivium Musicum 17/18“, razgovarali smo sa članovima ansambla LP Duo o programu koji su izvodili, zajedničkom muziciranju, novim idejama, i, naravno, kvantnoj muzici. Ovom prilikom, razgovor sa Sonjom Lončar i Andrijom Pavlovićem vodila je Ljubica Gužvić, PR Koncertne sezone. Intervju je objavljen u reviji klasične muzike Muzika Klasika, br. 31, godina IX, april – jun 2018.

MAGIČNA IGRA ČETIRI RUKE

Kragujevački kulturni život je od septembra 2016. godine bogatiji za manifestaciju Koncertna sezona „Convivium Musicum“. Publika tako ima priliku da tokom serije koncerata, kroz interpretacije svetski priznatih i renomiranih solista i ansambala, uživa u tumačenjima dobro poznatih dela klasične literature, ali i da se upozna sa novim ostvarenjima domaćih i inostranih kompozitora. Organizatori, mladi profesionalci iz Udruženja građana „CONVIVIUM MUSICUM“, programskim opredeljenjem streme ka tome da ime njihove manifestacije publici bude sinonim za kvalitet, kulturu, različitost, jedinstvenost i istinsko muzičko uživanje. Među velikim brojem vrhunskih umetnika koji su nastupili u dosadašnja dva izdanja Koncertne sezone je i ansambl LP Duo. Pijanisti Sonja Lončar i Andrija Pavlović petnaest godina nastupaju zajedno, izdvajajući se rafiniranim istraživačkim delovanjem u kontekstu umetničke muzike. Profesionalnost i inventivnost ovih umetnika potvrđeni su značajnim brojem prestižnih nagrada i priznanja. Svojstvenom magijom i emocijom koju nose redefinišu klasičnu predstavu klavirskog dua i osvajaju svaki auditorijum pred kojim nastupaju. Harizmu koju isijavaju sa scene, osetili smo i u razgovoru vođenom nakon koncerta u Kragujevcu, na kome su izveli delo Canto Ostinato kompozitora Simeona ten Holta.

Koncert LP Duo (19) Kako ste osmislili večerašnji program? Zašto ste se odlučili baš za ovo delo?
Sonja Lončar: U Kragujevcu smo do sada − kao duo − svirali dva puta u poslednje četiri godine. Prvi put je bio klasičniji repertoar, a drugi put savremeniji, uglavnom sastavljen od kraćih kompozicija. Obožavamo da sviramo ovde zato što je uvek puno publike koja nas lepo prihvata. Hteli smo da predstavimo nešto potpuno novo, što znamo da sigurno niko ovde nije svirao. Razmišljali smo šta najviše volimo i prvi izbor je bio Canto Ostinato.
Andrija Pavlović: Dodao bih da je Canto Ostinato naše talično delo. Prvi put smo ga svirali 2005. godine, nakon čega smo prošli u finale najvećeg svetskog takmičenja za klaviska dua u Majamiju − „Dranoff Miami Two Pianos“. To nam je otvorilo vrata na neki način. Canto nam je pomogao u tome da odsviramo veliki broj koncerata u inostranstvu, a redovno u Holandiji. Gotovo svake godine sviramo tamo, gde je ova kompozicija neka vrsta rituala i religije. Vrlo je popularna i uvek je lepo kad se okupi veliki broj ljudi koji nekad i leže, kad su u pitanju ležeći koncerti. Uživamo svaki put kad sviramo ovo delo i svaki put je drugačije.

Kao duo nastupate petnaest godina. Kako je sarađivati i stvarati u istom sastavu toliki vremenski period?
Sonja Lončar: To je kao neki brak. I više od toga. Mi smo naučili da učimo jedno od drugog i to je možda nešto najvažnije. Naučili smo i da se tolerišemo međusobno, ne mislim u negativnom smislu, nego u pozitivnom. Da bi čovek svirao sa nekim mora da ga dobro sluša i mora da ga dobro čuje. To je jedini način. Naučili da se slušamo, ne samo kad sviramo, to je neophodno da bi tako dugo trajlo.
Andrija Pavlović: Kad je duo u pitanju onda su ljudi uvek ogledalo jedno drugome i zapravo je normalno da postanu bliski. Zbog te bliskosti i počinju da sviraju. Uglavnom kad pogledate, dua su braća i sestre ili partneri. Važno je da uspemo da napredujemo zajedno. Menjamo se i kao ljudi i kao muzičari, i naravno da pratimo i da podržavamo jedno drugo.

Nastupate veoma aktivno širom sveta. Koja destinacija, sala ili publika je ostavila najviše utisaka na Vas?
Sonja Lončar: Meni je, naravno, Karnegi hol (Carnegie Hall). Kao svi muzičari na planeti i mi smo uvek maštali o tome da sviramo u toj zgradi. Da uopšte da uđemo u nju, a još i da imamo solistički koncert… Osim što je neka vrsta prestiža, ta sala stvarno ima savršenu akustiku i savršene klavire. Publika je bila divna i osećali smo se toliko uzbuđeno. Taj koncet je bio jedna od naših ličnih prekretnica na neki način. Nakon toga smo, mogu da kažem, otišli na neki novi nivo ili u neku novu dimenziju.
Andrija Pavlović: Bilo je mnogo lepih koncerta. Ako bih izdvajao, uvek su lepi koncerti u Danskoj, u Kopenhagenu. Sećam se i jednog koncerta iz Čikaga kada smo svirali uživo u radio-programu. To je izgledalo kao u nekim starim filmovima. Taj osećaj kad spiker najavljuje svaku kompoziciju i znate da vas sluša jedno dvadesetpet do trideset hiljada ljudi. To je zapravo uzbudljivo – kad znate da ste u nekoj maloj kutiji nekome u kolima.

Kvantnu muziku ne možemo zaobići. Odakle potiče Vaša ideja i interesovanje za ovaj vid muzike?
Sonja Lončar: To je projekat koji su osnovali inžinjer Dragan Novković i kvantni fizičar Vlatko Vedral, koji je profesor na Univerzitetu u Oksfordu. Oni su nas pozvali da damo naš umetnički doprinos njihovoj ideji. Izmerili su taj zvuk koji se nalazi u kvantnom svetu, a onda smo se mi sa tim frekvencijama „igrali“ i od toga oblikovali kompozicije. Uvek smo voleli da istržujemo i bilo nam je zanimljivo da ono što radimo povežemo sa naukom. Kvantna fizika je nešto što mi možemo da razumemo na neki filozofski način, iako nemamo neko predznanje iz matematike ili fizike. Vođeni kvantnim fizičarima, koji su stvarno jedni od najboljih, uspeli smo da shvatimo i napravimo nešto zanimljivo zajedno. I tek ćemo!

Instrument koji ste osmislili za potrebe izvođenja kvantne muzike, hibridni klavir, doživeo je svoju premijeru, prvo u Singapuru, zatim u Beogradu. Prezentovali ste ga i na evropskoj turneji. Kakve su reakcije publike?
Andrija Pavlović: To je instrument koji je nastao u ovom projektu, ali je to zapravo i naša mašta. Želeli smo da napravimo takav instrument jer smo pre toga svirali razne vrste sintisajzera, pa smo svirali klavir i sintisajzere i na kraju smo shvatili da bi smo voleli da sviramo sintisajzere na pravim klavirima. Prva svetska premijera je bila u Singapuru u martu, a evropska turneja u jesen prošle godine. Reakcije su divne. Ljudi vide dva klavira, a čuju neki potpuno drugačiji zvuk. Nama to otvara nove načine komponovanja i izvođenja i jako se radujemo zbog toga. Očekuje nas još koncerata sledeće godine.

Već ste spomenuli da ste u okviru projekta „Kvantna muzika“ i kreiranja hibridnog klavira sarađivali sa naučnicima i inžinjerima. Ko su oni i iz kojih oblasti dolaze?
Sonja Lončar: Kao što sam rekla, kvantni fizičari Vlatko Vedral sa Oksforda, Klaus Molmer iz Danske i Endrju Arner, koji je trenutno stacioniran u Singapuru. Iz Beograda su bili inžinjeri prof. Dragan Novković, Darko Lazović, Dule Petković i još par njih sa kojima smo radili ovde u Srbiji. Ta saradnja je bila jako zanimljiva. Na početku nismo ništa razumeli, ali pošto je projekat dugo trajao, uspeli smo da dođemo do istih zaključaka, ali sa više strana što je bilo jako interesantno. Sa različitih strana su dolazili kvantni fizičari i inžinjeri i mi sa treće strane. Nekako smo našli zajedničku suštinu i istinu i bili smo baš srećni.

Kako je bilo razmenjivati ideje i stvarati sa njima?
Andrija Pavlović: Bilo je dosta napeto jer se nismo ni poznavali. Dolazimo iz različitih oblasti – oni iz nauke, mi iz umetnosti. Kvantni fizičari se smatraju kreativnom elitom sveta. Mi umetnici mislimo za sebe, tako smo školovani, da smo najkreativniji. Tu dolazi do nekog malog sukoba, ali, na svu sreću, čim smo odsvirali prvi koncert oni su toliko bili oduševljeni da smo nadalje nastavili fantastično da komuniciramo i da razmenjujemo zapravo različita znanja i iskustva.

Koliko ima sličnosti, a koliko razlika u toj saradnji u odnosu na saradnju sa muzičarima?
Sonja Lončar: Naučnici su egzaktni, precizni, tačni i tu uopšte nema nikakvog razgovora o nekim menjanjima i o nekim mnogo apstraktnim stvarima. Sve je dosta jednostavno. To je zaista divno i nešto što nama, muzičarima, ponekad baš fali. Tako da smo sa njima, moram da kažem, stvarno bili u savršenom balansu.
Andrija Pavlović: Kvantna fizika je dosta apstraktna nauka za nas sa strane i njihov svaki rezultat je matematički opravdan, ali svi kvantni fizičari koje smo upoznali sviraju neki instrument, tako da vole muziku.

Sastav LP Elektro je Vaša „elektronska strana“. Šta publika može očekivati od Vas kad je u pitanju elektro-pop?
Sonja Lončar: Neka ideja je da u narednih dva, tri meseca završimo prvi zvanični EP, sa pet pesama. Voleli bi smo nekad negde i da sviramo. To je, kako bih ja rekla, „tamna strana“ LP Dua, ali možda je i svetla. Videćemo.

Za kraj, šta bi ste Vi poručili mladim muzičarima u kojima izgaraju novi pravci i ideje?
Andrija Pavlović: Poručio bih im da puno rade i da uzmu stvar u svoje ruke. Onda kada deluje teško i kada osete da ih drugi ljudi ne podržavaju, da ne pokleknu i da jednostavno koriste svaku šansu. Da budu vredni, jer ako budu puno radili onda imaju šansu.
Sonja Lončar: Samo da dodam ono što govorim svim svojim studentima. Nije lako, ali ne smeju da odustaju. Ja sam sigurna da svaka upornost i rad na kraju imaju svoj nekakv uspeh. Čak i u našoj zemlji.
Andrija Pavlović: I naravno, nek se maksimalno zabavljaju u tome što rade.

Ljubica Gužvić
Foto: Stefan Adamović