Intervju sa dirigentom Aleksandrom Brujićem

U okviru koncertne sezone Convivium Musicum ’19, 30. novembra, publika je imala priliku da se susretne sa jednim od najuglednijih amaterskih vokalnih ansambala u Srbiji – horom Beogradski Madrigalisti. Ovaj sastav osnovan je 1951. godine i neguje jednu novu vrstu muzike. Na repertoaru nalaze se duhovne kompozicije domaćih i stranih autora, nacionalni repertoar, ali i savremene kompozicije. Od 2008. godine hor se nalazi pod rukovodstvom maestra Aleksandra Brujića. Na sceni Prve kragujevačke gimnazije ansambl je oživeo kompozicije B. Donata, F. Acajole, L. Marencia, O. di Lasa, A. Vilara i A. Vivaldija. O nastupu, zanimljivoj biografiji i izazovima koje donosi rad sa ansamblom, razgovarali smo sa dirigentom Aleksandrom Brujićem.

 

IMG_4343

Nakon završenog fakulteta Muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavali ste se u Nemačkoj na postdiplomskim studijama. Koliko Vam je bio značajan boravak u Nemačkoj?
U Nemačku sam otišao zbog toga što sam dobio stipendiju za jezik, planirao sam da posle toga idem na postdiplomske studije. Bio sam dirigent hora u srpskoj crkvenoj opštini u Študgartu i u međuvremenu sam se predomislio oko odlaska na postdiplomske studije. Boravak u Nemačkoj bio mi je značajan više u ličnom nego u profesionalnom smislu. Tih godinu dana bili su odlučujući za mene; da li ću da živim u inostranstvu ili u Srbiji.

Bili ste asistent mnogim dirigentima širom sveta. Sa kojim umetnikom Vam je saradnja bila najplodonosnija i kakva ste iskustva stekli?
Bio sam muzički saradnik, ja sam svirao dok su oni dirigovali. Tako da sam imao više titulu muzičkog saradnika nego asistenta. Najinteresantnija saradnja bila mi je sa dirigentom jednog penzionerskog hora u Nemačkoj koji je imao probe dve, tri ulice od srpske crkve. Gospodin Jozef Šedl svirao je desetak instrumenata, imao apsolutan sluh, ali nije završio studije dirigovanja, jer ih je zadesio Drugi svetski rat. On i dan-danas radi sa ansamblom gde imate članove starosti od 50 do 90 godina. Ja sam tada video šta znači imati strpljenja sa ljudima, šta je privrženost poslu, kao i moć da se iz bilo čega iskoristi ono najbolje.

Kao horski dirigent radili ste u Nemačkoj i u Srbiji. Da li možete da uporedite način rada u inostranstvu i kod nas?
Mentalitet je pitanje svega. U Srbiji zajednički rad je vrlo teško dostižan, dok se zajednički rad u Nemačkoj podrazumeva. Dodao bih da su u tom penzionerskom horu bili članovi koji su rođeni pre Drugog svetskog rata i koji su išli u nacističku školu u Nemačkoj. Oni su bili prema meni, kao strancu, vrlo prijatni, ali u isto vreme osećala se jedna disciplina koja ni u Nemačkoj nije takva kao što je nekada bila. Oni nisu hladni ljudi, oni su jednostavno jako disciplinovani. Da su hladni ne bi imali Mocarta, Šuberta, Baha, Šumana ne bi imali ništa od toga. Ta potreba za zajedničkim radom i brzo usaglašavanje između ljudi je dosta izražajnije kod njih i daleko su ispred nas kada je zajednički rad u pitanju.

Od 2008. godine pod Vašom upravom nalazi se vokalni ansambl, hor Beogradski Madrigalisti. Kakve su novine unete u rad hora?
Mi smo vratili stari program – madrigale, ono što je publika večeras čula u prvom delu koncerta. Takođe, počeli smo sa izvodimo i kompozicije pravoslavne duhovne muzike koje su manje pevane, na primer dela Nikolaja Rimskog-Korsakova koji ima vrlo bogat opus ove vrste muzike. On je zapravo prvi veliki kompozitor ruske duhovne muzike. Na našem repertoaru nalaze se i savremene kompozicije bilo one koje su posvećene horu ili ne; na primer kompozicija Dušana Trbojevića, pijaniste koji je bio odličan horski kompozitor i koji je horu posvetio nekoliko svojih dela. Izvodimo i svetovne kompozicije savremenih autora. Mi se trudimo da koliko je u našoj moći, svoj program raširimo od 16. do 21. veka.

Na koji način birate program za koncert i da li postoji kompozitor kojeg posebno preferirate?
Mora da se nađe put koji je između. Najviše bih voleo da uradim neku veliku Hajdnovu misu, ali to nije moguće. Nije moguće zbog orkestra, a i to je visoko profesionalni zahtev. Tako da ne možemo uraditi sve što volimo, treba da radimo ono što volimo svi. Nemam kompozitora horske muzike kog posebno preferiram, ali od kompozitora generalno volim Hajdna, Šuberta i Prokofjeva. A što se tiče horske muzike ovih pet, šest renesansnih komada sa početka koncerta, to je muzika koju ja ranije nisam dirigovao i muzika koju ranije nisam poznavao. Upoznao sam je zahvaljujući ansamblu. Na repertoaru su uglavnom dela koja nisu tako često izvođena. Smatram da su to dela koja imaju svoje kvalitete i treba da se postave na scenu, a odgovaraju našim trenutnim sposobnostima.

Nakon večerašnjeg nastupa u okviru koncertne sezone Convivium Musicum ’19, kakvi su dalji planovi vokalnog ansambla i gde ćemo moći da Vas slušamo u narednom periodu?
Imaćemo dva, tri koncerta Božićne muzike evropskih naroda, zahvaljujući projektu koji smo dobili od Ministarstva kulture. Na repertoaru će se naći tradicionalna muzika, zatim muzika Mađarske, Italije, Francuske, Engleske, Nemačke, Slovenije i Srbije. To će zapravo biti tradicionalne božićne kompozicije. Ta dela su dosta lakša od večerašnjih, ali zahtevaju jako dobro poznavanje teksta, određenog nacionalnog stila, duha, tradicije. Koncerti će se održati u Sremskoj Mitrovici, Petrovaradinu i u Beogradu. Nakon ovog projekta ide još jedan pod nazivom Savremena duhovna muzika srpskih kompozitora koji je pomogao Sokoj. Tu će se naći kompozicije druge polovine 20. i 21. veka. Neki od tih kompozitora još uvek su živi, na primer Vojislav Simić, naš poznati džez dirigent. On je pisao jako lepe aranžmane za hor, kao i nekoliko duhovnih kompozicija. Pored njega, tu su i Dušan Trbojević, Rajko Maksimović, Sveta Božić, Mića Marinković, Vera Milanković. Mi verujemo da tradicionalna duhovna muzika nije izumrla, da toga još ima i da su to kompozicije koje treba izvesti. Ljudi to treba da čuju.

Tamara Srećković
Student treće godine na Katedri za muziku u medijima, FILUM, Kragujevac
Foto: Miloš Dašić