Intervju sa perkusionistom Srđanom Palačkovićem

Sa svakim ostvarenim projektom Udruženje građana „CONVIVIUM MUSICUM“, uvodi novine od kojih su neke prerasle u tradicije i višegodišnje odlične prakse i saradnje. Treći internacionalni festival kamerne muzike Convivium Musicum, održan 2016. godine, doneo je priliku studentima Filološko-umetničkog fakulteta, sa Katedre za muziku u medijima, da svoja stečena znanja praktično primene u vidu intervjuisanja umetnika koji su nastupili na Festivalu. Ova praksa je sa velikm obostranim zadovoljstvom nastavljena i 2017. godine. Studenti su intervjue, kao i 2016. godine, kreirali i realizovali pod mentorstvom dr Marije Ćirić, vanrednog profesora.
Prve večeri publika je slušala Beogradske perkusioniste, a jedan od članova ovog dua, Srđan Palačković, dao je intervju studentkinji druge godine Jovani Hinić. Ovaj intervju je objavljen i u časopisu „Muzika klasika“ br. 27, godina VIII, april – jun 2017.

POD MAGIČNIM PALICAMA

IMG_5705Na otvaranju 4. Internacionalnog festivala kamerne muzike Convivium Musicum, koji je održan u Kragujevcu od 14. do 17. marta, imali smo priliku da razgovaramo sa osnivačem dua Beogradski perkusionisti. Sastav je nastao 1997. godine, iz želje da se zvuci perkusivnih instrumenata približe publici koja nema često prilike da ih čuje. Nastupali su u zemlji i inostranstvu, ostvarili više zvučnih i video zapisa i zabeležili zavidne rezultate na brojnim takmičenjima. Osnivač i član ansambla Srđan Palačković (1968), vanredni je profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu na Katedri za poliinstrumentalnu muziku. Svirao je u Beogradskoj filharmoniji kao perkusionista i solo timpanista dugi niz godina. Sarađivao je sa mnogim jugoslovenskim orkestrima i kamernim sastavima, kao i sa najznačajnijim muzičkim umetnicima.

Vaš sastav ove godine obeležava dve decenije postojanja. Kako ste, 1997. došli na tu ideju da osnujete ansambl Beogradski perkusionisti?
Mi smo klasično obrazovani perkusionisti. S obzirom na to da su se udaraljke vremenom dosta razvijale, došlo je do toga da su kompozitori sve više počeli da ih tretiraju kao solističke instrumente. Zato smo mi rešili da sviramo te kompozicije i izvodimo ta dela, pa je tako i nastao ansambl koji se bavi promocijom i prezentovanjem popularne muzike za udaraljke, odnosno muzike XX i XXI veka.

Koliko je zadovoljstvo deliti sa publikom muziku koju volite?
Mi svakako biramo kompozicije prema svom senzibilitetu i ukusu. Naše zadovoljstvo je utoliko veće, ukoliko to i publika prepoznaje. Kada biramo dela, akcenat stavljamo na to da se nama dopadnu, a veoma često se dogodi da je to i ukus publike.

Kakav je Vaš utisak o ovom festivalu?
Meni je, kao prvo, veoma drago da uopšte postoji festival kamerne muzike. Jer, sve ono čime se bave mladi muzičari u fazi studiranja, na kraju rezultira zajedničkim sviranjem. Bez obzira da li svirali solo ili u orkestru, vi morate kao muzičar da poznajete deonice tog orkestra. Ako svirate sa klavirom, takođe morate da poznajete deonicu tog instrumenta, da biste učestvovali u stvaranju interpretacije jednog dela. Meni je jako drago da ovaj festival kamerne muzike ima mogućnost da ugosti širok dijapazon ansambala. U tom smislu, veliko je zadovoljstvo da jedan takav festival postoji u Srbiji. Pogotovo mi je velika čast što smo ga mi otvorili ove godine.

Šta Vam je omiljeno od programa koji svirate, izdvajate li možda nešto?
Trudimo se da svoje instrumente prezentujemo iz više uglova. Gledamo da na koncertu bude zastupljen što veći broj instrumenata, tako da na našim nastupima prezentujemo kompozicije koje obuhvataju sve tri vrste instrumenata.

Koja su najznačajnija mesta, dvorane, muzički centri, festivali… na kojima ste nastupali?
U principu, ja sam protivnik toga da pravim razliku između mesta. Meni je svaki nastup poseban, zato što volim da sviram i uživam u tome. Da li je to Kragujevac, Beograd ili neko malo mesto, to ne predstavlja nikakav problem. Polazeći od sebe, gledam da najpre meni bude zadovoljstvo da sviram, a onda, naravno, i zadovoljstvo ljudi – u što većem broju gradova. Ako bih morao da izdvajam, što se tiče naše zemlje, to je svakako moj grad, Beograd, ali i Novi Sad, gde češće sviramo. Ako gradove naše bivše države smatrate inostranstvom, to je nešto što bih možda izdvojio, ali u principu ne pravim neku razliku.

Zbog čega ste se odlučili za perkusije?
To je ljubav iz najranijih dana. Od kada znam za sebe, želeo sam da sviram “to nešto” što se udara, bubnjeve i tako dalje. Muzika kao što je rok i popularna, u moje vreme privlačila je sve nas da se bavimo time, pogotovo ovakvom vrstom instrumenata. Onda to odvede svakoga u nekakvom pravcu. Ja sam imao, mogu slobodno da kažem, sreću. Moj profesor u nižoj školi me je okrenuo ka klasičnoj muzici. Kada se setim sebe u to vreme, zaista je bio izuzetno veliki uspeh posvetiti se bavljenju ovom vrstom muzike. Tada praktično nisam ni znao za nju. U principu, nekome se to dogodi kao što se desilo i meni. Neko nastavi da se bavi muzikom koja ga je privukla, neko počne da svira određeni instrument. To je individualna stvar, ali ja svakako, ako bih se ponovo vratio u vreme mojih muzičkih početaka, opet bih izabrao isto.

Koliko sastava poput Vašeg postoji u svetu?
U poslednjih dvadesetak godina događa se prava ekspanzija. Izuzetno veliki broj muzičara je u svetu udaraljki. Naravno, mogućnosti su veće. Problem su, međutim, prostorna ograničenja, jer mi ne sviramo flautu koja je malih dimenzija. Postoji veliki broj ansambala od dua, trija, kvarteta, seksteta… Mogu da pomenem, po mom mišljenju, jedan od najboljih. To je Safri Duo. To je i bila inspiracija da oformimo naš duo. Reč je o je danskom ansamblu koji je – zaista – za mene najbolji. Mislim da, iako sada postoji veliki broj sastava perkusionista, oni su ili kopije, ili ne mogu prosto da budu toliko dobri. Naravno, ja se uvek ograđujem, to je moje mišljenje.

Koji muzički stil Vam je intimno najbliskiji?
Na to, naravno, gledam šire. Nekako, kasniji romantizam i Malerove simfonije. Naravno, ima puno muzičkih stilova, ne može to da se odvaja, ali ako bih sada morao da kažem, to je nešto što mi prvo pada na pamet. Zato što je reč o zaista višeslojnoj muzika. Pogotovo kada svirate, kada ste u tome, i kada je u pitanju veliki orkestar. Kada neko uspe to da doživi, mislim da je to Božji dar. Stvarno volim Malerove simfonije, ali ne mogu da ne izvojim i neke druge. Naročito Berlioza, uopšte romantizam i kasni romantizam, a opet, kako zaobići Betovena… Tako da ne mogu da pravim razdvajanja, zato što mislim da bih se ogrešio, svaka ima nešto što posebno privlači.

Izdali ste i jedan kompakt-disk, da li uskoro da očekujemo još neki?
To je takođe veliki problem. Pogotovo okruženje u kome živimo danas. Opet, lakše je snimati nego nekada. Drugo je vreme. Polazeći od sebe, ja lično nemam vremena da slušam diskove. Samo kada provodim vreme u kolima, pustim neki disk. To je interesantno, kada se upoznam sa nekim, pa mu poklonim kompakt-disk. Ali moram da priznam da je danas veoma bitno da muzičar ima CD. Ja nekako volim da sagledam suštinu u svemu čime se bavim. Ogroman je rad i trud tu bitan i potreban. Vreme koga nemam – to je broj jedan, prostor –instrumenti treba da stoje pet do deset dana i da ih niko ne pomera. To je ogroman problem. Drugo, kvalitet tih instrumenata. Neki su bolji, neki su lošiji. Da bi čovek pravilno uložio, da bi imao kvalitetan instrument, tu treba novca, a to je nama takođe problem. Naravno da bih voleo da ponovo nešto snimimo ako se steknu uslovi. Može nešto da se sredi, pa da se izda neka kompilacija, to ima smisla. Ili da napravimo neku retrospektivu onoga što smo do sada svirali.

Jovana Hinić
Student druge godine na Katedri za muziku u medijima, FILUM, Kragujevac