Intervju sa violončelistom Mladenom Miloradovićem

Sa svakim ostvarenim projektom Udruženje građana „CONVIVIUM MUSICUM“, uvodi novine od kojih su neke prerasle u tradicije i višegodišnje odlične prakse i saradnje. Treći internacionalni festival kamerne muzike Convivium Musicum, održan 2016. godine, doneo je priliku studentima Filološko-umetničkog fakulteta, sa Katedre za muziku u medijima, da svoja stečena znanja praktično primene u vidu intervjuisanja umetnika koji su nastupili na Festivalu. Ova praksa je sa velikm obostranim zadovoljstvom nastavljena i 2017. godine. Studenti su intervjue, kao i 2016. godine, kreirali i realizovali pod mentorstvom dr Marije Ćirić, vanrednog profesora.

Studentkinja druge godine Vanja Filipović realizovala je intervju sa violončelistom Mladenom Miloradovićem nakon koncerta koji je svečano zatvorio Festival. Ovaj intervju je objavljen i u časopisu „Muzika klasika“ br. 27, godina VIII, april – jun 2017.

UMETNOST KAO ZIVOTNA INSPIRACIJA

IMG_6934U Kragujevcu je od 14. do 17. marta održan 4. Internacionalni festival kamerne muzike Convivium musicum. Koncerti su bili organizovani u sali Prve kragujevačke gimnazije, a mi smo imali prilike da razgovaramo sa umetničkim rukovodiocem Detmoldskog čelo ansambla, Mladenom Miloradovićem. Od 2011. godine, ovaj sastav je pod njegovim rukovodstvom, a čine ga aktuelni studenti Muzičke akademije u Detmoldu. Na festivalu koji je ovaj grad posvetio obeležavanju veka od rođenja violončeliste Andrea Navare, Detmoldski čelo ansambl je dobio status rezidencijalnog sastava tokom cele manifestacije. Mladen Miloradović je već godinu dana solo čelista u simfonijskom orkestru u Ahenu i docent na Muzičkoj akademiji u Detmoldu. Njegova posebna strast je kamerna muzika. Pored toga, radi aranžmane, izvodi sopstvene kompozicije. Njegovo delo Barokna svita je propraćeno odličnim kritikama u novinskim napisima u Nemačkoj.

Posle šest godina rada sa Detmoldskim čelo ansamblom, čiji ste umetnički rukovodilac, kakva su Vaša iskustva i da li ste zadovoljni onim što ste postigli?
To je ansambl u kome se članovi menjaju najviše dva puta godišnje, zato što uvek dolaze novi studenti. Sastav se sastoji od studenata i učenika iz visoke škole u Detmoldu i vrlo je teško napraviti neki kontinuitet u radu. Međutim, i pored toga, ansambl dosta napreduje jer se jezgro koje čine određeni ljudi ipak zadržava od dve do četiri godine, tako da je to interesantno. Vrlo je teško voditi ovaj sastav zbog navedenih razloga, a sa druge strane je i vrlo uzbudljivo, jer sam ja, pre svega, njihov drug, prijatelj… pojedine članove poznajem i deset godina. U ansamblu vlada vrlo prijateljska atmosfera i verujem da će takva i ostati, jer uvek pokušavam da sastav uvedem dobru energiju.

Kako se osećate kada izađete na scenu? Sa čim se to najbliže može uporediti?
To je osećaj velikog uzbuđenja. Iako to nije uvek uigran ansambl, postoji mala doza straha da li će se sve odvijati kako treba. Dosta toga bude na ivici, kako nekad i ne bi trebalo da bude, sa određenim stepenom neizvesnosti. Pred svaki koncert vlada veliko uzbuđenje, možda mala trema, ali ja volim da rizikujemo na nastupima. Velika strepnja i, naravno, aplauz koji je najlepša nagrada za sve nas.

Na kakva Vas je sve lična preispitivanja navela muzika?
Na žalost, u Srbiji se klasična muzika ne prihvata u potpunosti kao deo kulture i ne nalazi se na zavidnom nivou, a ne znam ni kada će biti. Kada sam studirao ovde, često sam se pitao da li je ovo čime se bavim prava stvar. Zato što se ovde umetnička muzika teško promoviše, komplikovani su to putevi. Na primer, ovaj festival je sjajan, ali je sigurno teško izboriti sa svim problemima, za razliku od nekog ko nešto drugo radi i promoviše nešto što je popularnije. Lično, nikada nisam sumnjao da će muzika biti moj poziv, ali takve su bile i okolnosti na mojim studijama i uopšte u mom životu. Svi imamo različita iskušenja. Naporno je, ali treba istrajati na putu ka svojim ciljevima, jer upornost i istrajnost donose rezultate.

Znamo da je Vaša posebna strast kamerna muzika. Da li je to slučaj i sa komponovanjem, kojim se takođe bavite?
Komponovanje je moj hobi. Dosta sam svojih kompozicija izveo u inostranstvu i po porudžbini. Nisam studirao kompoziciju, to je više talenat „sa strane“. Osetio sam u jednom trenutku potrebu da komponujem i pokazalo se da se dobro snalazim u tome. Pored toga, radim i aranžmane za orkestre.

Kako gledate na svoj rad, koliko ste kritični prema sebi?
Ja sam vrlo samokritičan, ali sam isto tako ravnodušan prema tome da li sam dovoljno uradio. Svako uradi onoliko koliko misli da treba, koliko može i, na kraju, rezulatat se sam pokaže. Kada govorimo o kvalitetu, muzičar nikada nije zadovoljan, uvek može bolje, ali to je previše razmišljanja. Treba samo misliti na umetnost.

Koji kompozitori i koja dela za Vas predstavljaju najveći izazov?
Svakim danom otkrijem nekog „novog“ kompozitora. Za mene je najveće otkrovenje ove godine bio Rihard Štraus. Ja sam već godinu dana solo čelista u simfonijskom orkestru u Ahenu. Tamo sam počeo da sviram obimnija dela, za veće sastave. Pripremamo jednu Štrausovu operu i to je trenutno za mene veliki izazov.

Kada se osvrnete na svoju dosadašnju karijeru, šta Vas čini najponosnijim?
Ja sam posle svakog koncerta ponosan. Na samog sebe ne mogu da budem, jer smatram da uvek može bolje, brzo zaboravljam i idem dalje u neke nove pobede, ali sam najispunjeniji kada sa nekim sviram.

U poslednje vreme u svetu, ali i kod nas, mladi izvođači umetničke muzike primenjuju nove načine izvođenja, slične performansu. Koliko se slažete sa tom novom tendencijom i gubi li se time estetička vrednost umetničke muzike?
Ne mislim da se gubi vrednost, ali sve što je novo ponekad nailazi na dozu neprihvatanja. Tako nešto mogu porediti sa atonalnom muzikom koju mnogi ljudi i dalje ne razumeju, ali isto tako postoje i oni koji je prihvataju i vole. Detmoldski čelo ansambl sarađuje sa arhitektonskom školom koja se nalazi u ovom gradu: postoji i Univerzitet koji želi da napuštene zgrade u Detmoldu pretvori u koncertne sale. I eto, upravo naš čelo ansambl treba da svira u par napuštenih zgrada koje su arhitektonski zanimljive i koje će oni, naravno, da rekonstruišu. Ne znam kako će to izgledati, da li će na takva mesta uopšte neko doći, jer te zgrade nisu u centru grada. Ali svakako treba pokušati i dati podršku takvoj ideji. Odobravam u potpunosti nove projekte… i performanse.

Kakva je, po Vašem mišljenju, budućnost umetničke muzike?
Kada sam studirao, jedan profesor je uvek govorio da mladi moraju opet da izmisle točak. To mnogo govori. Ovakve stvari, ovakvi festivali mene mnogo raduju. Sada je na koncertu bilo oko šezdeset odsto mladih ljudi, da kažem – mlađih od trideset pet godina. Moram da naglasim da je u Nemačkoj prosek godina starosti na koncertima šezdeset, a u Srbiji kada sam studirao, mladi su bili oni koji su dolazili na nastupe. Ja sam ih posećivao, išao sam na Kolarac i kada nisam imao novca, čekajući i po dva sata samo da bih čuo neki koncert. Mislim da od takvih stvari zavisi budućnost, od takvih ljudi koji će, bez obzira na sve, prisustvovati nastupima i podržavati muziku.

Koji su to pokazatelji da je ono što radite zaista dobro?
Prvi pokazatelj mi je publika. Ako je ona zadovoljna, onda sam i ja. U suštini, ja i ne moram da budem zadovoljan, bitno je da publika bude ispunjena nakon nastupa. Drugi pokazatelj je to da su mnogi već čuli za moj rad. Dakle, najveći pokazatelj je publika. Prisustvo svih ovih studenata koji su došli na koncert govori mi da je to prava stvar, jer po njihovim osećanjima čovek može da zaključi da im naše muziciranje prija.

Šta je za Vas najveći uspeh u umetnosti i koliko umetnost može biti terapeutska?
Može, i te kako! Kada nisam raspoložen obavezno pustim muziku i to deluje, iako sam po ceo dan u muzici. Najveći uspeh u umetnosti ne postoji, možda eventualno neka lična satisfakcija. Mislim da čovek uvek treba da ima visoke cijeve. Ne mogu tačno da kažem šta je najveći uspeh, ali znam da je za mene svaki naredni koncert moj najveći uspeh.

Vanja Filipović
Student druge godine na Katedri za muziku u medijima, FILUM, Kragujevac