Istančan i plemenit temperament Eugena Inđića

U muzičkoj umetnosti postoje kompozicije, stvaraoci, izvođači čiji je čin kreiranja umetničkog dela teško prevesti u reči. Čini se da je neophodno određeno vreme kako bismo u potpunosti pronikli u tišinu koja je sastavni deo tumačenja onoga što smo odlušali, videli, doživeli. I ako to uspemo i nazovemo ga pravim imenom, kao što je uostalom i rekao naš najveći pisac Ivo Andrić, onda smo postigli najviše što smrtan čovek može postići.
Slušajući koncert pijaniste Eugena Inđića, koji je po svemu sudeći jedan od najvećih živih interpretatora dela Frederika Šopena, upravo je taj `fenomen tišine` nakon koncerta bio neophodan kako bismo uopšte mogli njegovu umetnost sviranja da prevedemo u reči. U prepunoj sali Prve kragujevačke gimnazije, sa intimnom atmosferom i jednim opštim utiskom neizmerne skromnosti, izvanrednih tehničkih mogućnosti i jakim unutrašnjim nabojem, pijanista Eugen Inđić je na nas preneo osećaj nepatvorene iskrenosti, ljubavi prema muzici i pasioniranu zaljubljenost u svoj poziv.
Šopenove četiri Mazurke iz opusa 30 (c-mol, b-mol, Des-dur i cis-mol) inspirisane poljskim folklorom, u interpretaciji pijaniste odisale su strastvenošću i emotivnom razuđenošću, sa neobjašnjivom lakoćom muziciranja i svesno iznijansiranim odnosima unutar njih. Osećaj mere koji je neophodan kod pijanista kada su u pitanju tumačenja Šopenovih dela, kako se ne bi odlutalo u tešku patetiku, pogotovo je bio prisutan u narednoj kompoziciji koja je bila na programu – Baladi op. 23 u g-molu. Osnovni motiv koji proizilazi iz ovog komada jeste osećaj straha. Iako ga je teško definisati i uporediti sa bilo kojim negativnim stanjem ljudske duše, on u interpretaciji Eugena Inđića dobija jednu novu vizuru kojom se ova „epopeja bez reči“ približava njenoj suprotnosti – blaženstvu. Nakon iznijansiranog prelaska sa još dve Šopenove Mazurke op. 24 br. 4 u b-molu i op. 59 br. 3 u fis-molu, na po mnogima sudeći „baladu nad baladama“ op. 52 u f-molu, stigli smo do kraja prvog dela koncerta. Ova kompozicija puna emotivnog naboja sa prozaičnim mešanjem faustovskih i nežnih impresija, bez prenaglašenog pesimizma, od strane umetnika interpretirana je nadasve poetično. Ostavljajući utisak rezignirane melanholije, pijanista je nas uspeo da prenese sopstveni osećaj onoga što se krije u samoj dubini njegove duše.
Nakon kratke pauze na kojoj je publika mogla da sabere utiske sa prvog dela koncerta, imali smo prilike da čujemo jedno od najboljih Šumanovih dela za klavir – Krajslerijanu op. 16. Kompoziciju čine osam stavova koji su inspirisani osobenim dirigentom Krajslerom, književnim junakom koga je izmaštao jedan od najpoznatijih romantičarskih pisaca E. T. A. Hofman. Ova serija neobičnih fantazija sa betovenskim izrazom, iako u svojoj biti jednostavna, ali nemirna, u tumačenju Eugena Inđića dobija posebnu snagu time što je odsvirana krajnje promišljeno. Bez čini nam se onog ustaljenog impulsivnog poimanja ovog dela, koji se i nije mogao očekivati kada na sceni imate tako istančan i plemenit temprerament. Šopenov Skerco op. 31 br. 2 u b-molu, bila je poslednja kompozicija ovovečernjeg programa. Iako u sebi nosi specifičan izraz suprotstavljenih osećanja, ona svakako predstavlja najvedriju od ukupno četiri koje je napisao kompozitor. Ono što je svakako krasilo interpretaciju ovog Šopenovog dela od strane pijaniste jesu istančan emotivni naboj i potpuna koncetracija, koja je itekako bila neophodna nakon ovako nadahnutog koncerta.
Na bis su bile izvedene dve kompozicije – Debisijev poslednji prelid (Vatromet) iz Druge sveske njegovih 24 prelida, i Šopenova Mazurka op. 63 br. 3 u cis-molu. Publika je gromoglasnim aplauzom, a na kraju i ustajanjem, vidno pokazala svoje oduševljenje koncertom. A kako i ne bi kada smo imali retku priliku da se susretnemo sa umetnikom svetskog renomea, koji je svojim jedinstvenim temperamentom i skromnošću na nas uspeo da prenese energiju i muzikalnost koja je izbijala iz krajnje dubine njegove duše.

Autor teksta: Katarina Lazarević Sretenović
Foto: Miloš Dašić