Pijanista Eugen Inđić nastupa u Kragujevcu

CM '19 Eugen Indjic plakat sharePosebna nam je čast da najavimo drugi koncert u okviru sezone Convivium Musicum ’19. Kragujevac će ovog marta ugostiti vrhunskog svetskog umetnika, a publika će u nedelju, 17. marta 2019. godine, imati veoma posebnu i retku čast da čuje poznatog pijanistu Eugena Inđića.

Eugen Inđić, sin srpskog generala u jugoslovenskoj vojsci i ruske pijanistkinje-amatera, od emigriranja u SAD kada je imao četiri godine, pa do današnjih dana, dostigao je neslućene umetničke i izvođačke visine na polju pijanizma. Visoko muzičko obrazovanje je stekao prvo na Filips akademiji u Andoveru (Masačusets), zatim na Harvardu gde je upisao muzikologiju i kompoziciju, kao i na Džulijardu gde je pohađao privatne časove klavira. Među značajnim brojem eminentnih pedagoga kod kojih se usavršavao, ističe se saradnja, a kasnije i veliko prijateljstvo, sa poznatim pijanistom Arturom Rubinštajnom.

Eugen Inđić je ostvario prvi javni nastup sa devet godina u pratnji Simfonijskog orkestra Springfilda, sa jedanaest je svirao na nacionalnoj američkoj televiziji, a sa dvanaest je izvodeći Betovenove Dijabeli varijacije na autentičnom Rahmanjinovom klaviru realizovao i svoj prvi snimak. Dobitnik je nagrada na tri internacionalna takmičenja – Šopenovom internacionalnom takmičenju pijanista (Varšava, 1970), Internacionalnom takmičenju pijanista u Lidsu (Lids, 1972) i Internacionalnom master takmičenju Artur Rubinštajn (Tel Aviv, 1974). Nastupao sa velikim brojem renomiranih svetskih orkestara uz dirigente poput V. Gergijeva, L. Bernštajna, D. Zinmana i drugih. Svoje vrhunsko umeće prikazao je na svim najvećim i najznačajnijim muzičkim podijumima širom planete. Aplauzi, pohvale i sjajne kritike ga prate tokom cele karijere. U varšavskom časopisu Muzički pokret napisano je: „Više od čarobnjaka klavira, Inđić je čarobnjak muzike“, dok je Njujork Tajms je zabeležio: „Modeli jasnoće i neugrožena lirika, zapanjujuća lakoća, čudesna tehnička dostignuća i impresivna zvučnost. Gospodar“. Širok dijapazon njegovog umeća potvrđuje i kritika iz časopisa Politiken (Kopenhagen): „On svira Šopena kao Poljak, Debisija kao Francuz, a Prokofjeva kao ruski maestro“.

Na resitalu u Kragujevcu, Eugen Inđić je izvesti sledeći program:

F. Šopen- 4 Mazurke op. 30
op. 30, br. 1, c-mol
op. 30, br. 2, b-mol
op. 30, br. 3, Des-dur
op. 30, br. 4, cis-mol
F. Šopen – Balada op. 23, g-mol
F. Šopen – Mazurke
op. 24, br. 4, b-mol
op. 59, br. 3, fis-mol
Balada, op. 52, f-mol

-pauza-

R. Šuman – Krajslerijana, op. 16
F. Šopen – Skerco, op. 31, br. 2, b-mol

Pozivamo sve sugrađane i sve ljubitelje umetničke muzike da ne propuste ovu jedinstvenu priliku i čuju pijanistu svetskog renomea kao što je Eugen Inđić. Koncert se održava u Svečanoj sali Prve kragujevačke gimnazije, početak je od 20 časova, a ulaz je slobodan. Realizacija je ostvarena uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja, Grada Kragujevca i podršku Filološko-umetničkog fakulteta, Muzičke škole „dr Miloje Milojević“, Muzičkog centra Kragujevac i ostalih prijatelja manifestacije.

Autor teksta: Ljubica Gužvić

Više o Eugenu Inđiću možete pročitati u nastavku:

Biografija: Eugen Inđić

Eugen-Indjic-1 Eugen Inđić je rođen u Beogradu 1947. godine. Njegova majka bila je ruska pijanistkinja-amater, a otac srpski general u jugoslovenskoj vojsci. Sa majkom je emigrirao u SAD kao četvorogodišnji dečak. Za muziku postaje zainteresovan nakon što je čuo snimke Šopenovih dela Fantazija emprompti i Poloneza A-dur. Podstaknut željom da ovlada ovim kompozicijama, pohađao je časove klavira kod gruzijske pijanistkinje Stefani Ljubove i kod Bendžamina Kalmana, učenika Emila fon Sauera u Berlinu. Prvi javni nastup ostvario je već sa devet godina u pratnji Simfonijskog orkestra iz Springfilda, svirajući Mocartov Koncert za klavir i orkestar u d-molu. Dve godine nakon toga, Stefani Ljubova ga je upoznala sa Aleksandrom Borovskim (eminentnim ruskim pijanistom i kolegom Prokofjeva iz klase A. Jesipove), koji ga je u Bostonu učio narednih pet godina (od 1959. do 1964. godine). Sa jedanaest godina je već izvodio Listovu Kampanelu i 13. mađarsku rapsodiju na NBC televiziji, a sa dvanaest je ostvario svoj prvi snimak za RCA Victor svirajući Betovenove Dijabeli varijacije na Rahmanjinovom klaviru. U trinaestoj godini je izveo Listov Koncert za klavir br. 1, a godinu dana kasnije Bramsov Klavirski koncert br. 2 u pratnji Nacionalnog simfonijskog orkestra Vašingtona. U periodu od 1961. do 1971. godine, na poziv Artura Fidlera, pojavljivao se nekoliko puta svake sezone sa Boston Pops orkestrom. Prvu koncertnu turneju je ostvario sa Aleksandrom Borovskim u Danskoj 1963. godine. „On izvodi Šopena kao Poljak, Debisija kao Francuz i Prokofjeva kao ruski majstor“ napisano je u časopisu Politiken u Kopenhagenu.
Nakon diplomiranja na Filips akademiji u Andoveru (Masačusets), Erik Lensdorf ga je pozvao da svira Bramsov Klavirski koncert br. 2 sa Bostonskim simfonijskim orkestrom, što ga je učinilo najmlađim solistom koji je ikada nastupio sa tim orkestrom.
Kao Leonard Berštajn stipendista na Univerzitetu Harvard, studirao je muzikologiju i kompoziciju sa Lorensom Bermanom i Leonom Kirčnerom i diplomirao sa pohvalama 1969. godine. Kirčner, inače Šenbergov učenik, upoznao ga je sa šenkerijanskom analizom, čiji je vatreni zagovornik. Bernštajn ga je kvalifikovao kao „izvanrednog pijanistu i muzičara“, a Emil Giljels, kojem je često svirao tih godina, nazvao ga je „jedinstvenim i inspirativnim umetnikom“. Tokom godina provedenih na Harvardu, pohađao je i privatne časove na Džulijardu kod Mječeslava Munca i Li Tompsona, učenika Rozine Levine. Godine 1968. upoznao je Artura Rubinštajna, koji je mu je ostao prijatelj i mentor do kraja života. Rubinštajn je nazivao Eugena Inđića „pijanistom svetske klase retke muzičke i umetničke savršenosti“.
Njegov prijatelj, kompozitor Aleksandre Tansman, koji ga je upoznao sa velikim Vladimirom Horovicem, posvetio mu je Caprice: A Piacere. U tom periodu je nastavio da studira kompoziciju kod čuvene Nađe Bulanže u Parizu.
U Francusku se preselio 1972. godine, nakon što se venčao sa Odil Rabo, unukom francuskog kompozitora Anrija Raboa (Foreovog naslednika na Pariskom konzervatorijumu). Pored američkog državljanstva, ubrzo dobija i francusko.
Dobitnik je nagrada na tri internacionalna takmičenja – Šopenovom internacionalnom takmičenju pijanista (Varšava, 1970), Internacionalnom takmičenju pijanista u Lidsu (Lids, 1972) i Internacionalnom master takmičenju Artur Rubinštajn (Tel Aviv, 1974). Nastupao je sa vodećim orkestrima Velike Britanije, Južne Amerike, Evrope i Azije, pod dirigentskom palicom L. Bernštajna, J. Belohlaveka, Ž. Kazadesija, V. Fedosejeva, V. Gergijeva, M. Gielena, E. Jokuma, R. Kubelika, E. Lensdorfa, T. Sanderlinga, Đ. Sinapolija, G. Soltija, L. von Matačića, E. de Varta i D. Zinmana, pored mnogih drugih.
Aktivno i redovno nastupa na velikim svetskim scenama kao što su Karnegi hol, Ejveri Fišer hol, Kraljica Elizabeta hol, Koncertgebau, Muzikferajn, sala Plejel, teatar Šanzelize, sala Čajkovski, Milanska skala
Pozvan je da učestvuje u televizijskoj koprodukciji (Francuska, Poljska, Japan) Šopenovog kompletnog opusa. Snimao je za izdavačke kuće Polskie Nagrania/Muza, Sony, RCA Victor, Claves i Calliope. Njegova diskografija uključuje dela Šopena, Debisija, Šumana (sada ponovo reizdata od strane Andante Spianato), kao i dela Stravinskog i Betovena. Arte Nova Classics je objavio njegove nastupe uživo sa Radio-orkestrom jugozapadne Nemačke, na kojima je izvodio Klavirski koncert b-mol Čajkovskog sa J. Aronovičem i Rahmanjinove Paganini varijacije sa Đ. Sinopolijem. Njegov snimak Šopenovih Mazurki je dvostruko pohvaljen zbog prevare Džojs Hato, engleske pijanistkinje koja je potpisala svoje ime na CD i dobila sjajne kritike.
Pored nastupa, Eugen Inđić redovno održava seminare u Evropi, naročito u Schola Cantorum u Parizu, kao i u Japanu i Americi. Član je žirija na internacionalnim takmičenjima kao što su: Šopenovo takmičenje, Listovo u Vroclavu, Rubinštajnovo u Tel Avivu, Praško proleće, lisabonski „Vianna da Motta“…
Godine 2010. proglašen je za „artist-in-residence“ (umetnik koji redovno nastupa) Praškog simfonijskog orkestra.